Prezime nakon udaje: Lični izbor, tradicija ili simbol zajedništva?

Praktičnost u svakodnevnom životu: "Da bi komšija znao ko živi unutra"

Jedan od najčešće iznošenih praktičnih razloga za zajedničko prezime je upravo jednostavnost i jasnoća. Kao što je jedna učesnica diskusije primetila, prolazeći pored stana na čijim vratima stoje dva prezimena, postavlja se pitanje: da li tu živi porodica sa podstanarima, dve porodice, ili možda neka druga kombinacija? "Jedan praktičan razlog iz svakodnevnog života da jedno gnezdo treba da ima i jedno prezime", istaknuto je. Ova svakodnevna praktičnost olakšava identifikaciju, smanjuje potencijalnu konfuziju u komunikaciji sa upravnikom zgrade, komšijama ili prilikom prijema pošiljki. Iako se nekim čini kao banalnost, za mnoge predstavlja konkretan i logičan argument za jedinstvo koje jedno prezime na vratima simbolično predstavlja.

S druge strane, administrativna strana priče takođe je deo praktičnog razmišljanja. Promena prezimena podrazumeva izmenu velikog broja dokumenata - od lične karte i vozačke do pasoša i bankovnih računa. Za neke je ovo samo mali, jednokratni napor koji vredi činiti radi zajedničkog identiteta. Za druge, posebno one sa već uspostavljenom profesionalnom reputacijom ili one koje jednostavno cene svoje vreme, ova "papirologija" predstavlja značajan hendikep i argument za zadržavanje svog devojačkog prezimena ili njegovo dodavanje.

Prezime kao deo ličnog i porodičnog identiteta

Ovde se putevi mišljenja dramatično razilaze. Za jedne, prezime je samo skup slova, formalnost koja ne određuje ko smo. "Promenom prezimena ne menjamo svoju ličnost, svoju narav, svoj stil, svoje mišljenje", ističu neki. Prezime se doživljava kao spoljni atribut, promenljiva koja ne dira u suštinu osobe. U tom kontekstu, uzimanje partnerovog prezimena može biti romantičan gest, simboličan čin koji ne umanjuje ničiji identitet.

Za druge, međutim, prezime je neraskidiv deo identiteta, veza sa poreklom, istorijom i ličnom prošlošću. Ono nosi priču o porodici iz koje potičemo. Zadržavanje svog prezimena, stoga, nije pobuna protiv partnera, već čuvanje tog dela sebe. Kako je jedna osoba rekla, želela je da poštuje porodicu svog muža uzimanjem njegovog prezimena, ali i da na drugi način poštuje svoju - time što je on nju "drži kao malo vode na dlanu". Ova perspektiva pokazuje da se poštovanje i ljubav mogu iskazati na mnogo načina, ne nužno kroz promenu prezimena.

Pitanje dečjih prezimena dodatno komplikuje sliku. Da li dete treba da nosi očevo, majčino ili oba prezimena? Strah od zadirkivanja u školi ili neprijatnih situacija kada nastavnik ne zna kako da oslovi dete sa dva prezimena je realan za mnoge roditelje. S druge strane, postavlja se pitanje zašto bi očevo prezime bilo automatski prioritet, kao da time majčina uloga i njeno poreklo postaju manje važni. Ovo otvara širu raspravu o patrijarhalnim strukturama koje se kriju u naizgled neutralnim tradicijama.

Tradicija naspram modernih tumačenja: "Da li je to balkanski sindrom?"

Tradicija uzimanja muževljevog prezimena ima dublje, istorijske korene povezane sa vlasništvom, nasleđivanjem imanja i promenom mesta života žene. Danas, kada su te materijalne okolnosti drastično promenjene, mnogi se pitaju da li tradicija i dalje ima smisla. Kritičari je vide kao relikt patrijarhata, simboličan čin kojim žena postaje "deo muževe porodice" na način koji nije recipročan. Kako je neko primetio: "Meni nikad nije bilo jasno zašto bi ja kao žena bila osuđena, da tako kažem, da moram da promenim svoje prezime u drugo, muževljevo, a on kao muškarac ne. Po čemu je njegovo, tj. njihovo, vrednije od našeg?"

Zagovornici tradicije, pak, ne vide je nužno kao sredstvo potčinjavanja, već kao lep i romantičan običaj koji označava stvaranje nove, jedinstvene porodice. Za njih, zajedničko prezime je simbol zajedništva, "dream tima", kako je jedna učesnica rekla. Ono što jedni doživljavaju kao zatucanost, drugi vide kao toplotu i stabilnost koja povezuje generacije. Važno je napomenuti da se i unutar tradicije nalazi prostor za lični izbor - neke žene dodaju muževljevo prezime svom, čuvajući tako i vezu sa svojim poreklom.

Pojam emancipacije često upada u ovu raspravu, ali na vrlo različite načine. Za neke, emancipovana žena je ona koja ima slobodu da zadrži svoje prezime kao znak nezavisnosti i sopstvenog identiteta. Za druge, prava emancipacija leži upravo u slobodi izbora - da bez osude ili pritisaka može da uzme muževljevo prezime iz ljubavi i želje za zajedništvom, a ne iz obaveze. Kada se emancipacija svede isključivo na odbacivanje tradicije, gubi se iz vida da je suštinska sloboda upravo u mogućnosti da se bira bez straha od etiketiranja.

Pritisak okoline i unutrašnji osećaj

Odluka o prezimenu retko kada je potpuno izolovana. Često je praćena pritiscima okoline - porodice, prijatelja, pa čak i kolega. Priče o zviždanju na svadbi kada mlada dodaje muževljevo prezime, ili pak o podrugljivim komentarima rodbine kada ga ne promeni, svedoče o tome koliko društvo može da bude uporno u namećanju svojih očekivanja. "Borba" za zadržavanje svog prezimena često nije borba sa suprugom (koji je često podržavajući), već sa širim, konzervativnim okruženjem koje promenu vidi kao izdaju tradicije ili čak svog roda.

Na kraju, mnogi ističu da je kĺjučno unutrašnje osećanje i iskren dogovor dvoje ljudi. Bez obzira na društvene trendove - bilo da je u modi zadržati svoje ili uzeti njegovo - pravi izbor dolazi iz srca i razumevanja u vezi. Kao što je neko rekao, "jednako poštujem ženu koja uzme muževo, koja zadrži svoje, doda svoje ili doda muževo, dok je neko normalan, čistog srca, dobar, pošten...". Suština je u međusobnom poštovanju i sposobnosti da se donese odluka koja odgovara baš toj jedinstvenoj vezi, a ne da se slepo prati ono što "treba" ili što je "moderno".